Tretman voda

tretman voda

pH i provodljivost tokom tretmana voda:

Dostupnost čiste vode postaje sve veći problem u mnogim zemljama. Zbog toga se širom sveta razvijaju nove metode za obradu vode. Tretman otpadnih voda iz domaćinstava predstavlja jedno od rešenja. Otpadne vode iz domaćinstava se mogu klasifikovati kao crna, koja sadrži sav otpad iz toaleta, i siva koja sadrži sav otpad koji nastaje u kuhinji, tokom kupanja i pranja veša.

 

 

Istraživanje je pokazalo da su pH vrednost i električna provodljivost (EC) dobri pokazatelji kvaliteta otpadnih voda. Povremenim praćenjem ovih parametara se može odrediti da li se voda može koristiti direktno za navodnjavanje ili je potrebna obrada pre upotrebe. Visoke pH i EC  vrednosti u sivoj vodi označavaju povišene koncentracije deterdženata i soli. Kada ima viška soli, doći će do njihove akumulacije u tlu, što smanjuje kvalitet zemljišta, a s vremenom može oštetiti i biljke. Preporučena vrednost za EC u sivoj vodi (otpadne vode iz kućinstva) koja se može direktno primenjivati manja je od 1000 μS/cm. Idealan pH vode za navodnjavanje je između 6.5 i 8.4.

Rastvorene supstance (TDS) i kvalitet vode:

Neorganskim solima se obično smatraju ukupno rastvorene supstance u vodi, što predstavlja još jednu jedinicu za ispitivanje kvaliteta pijaće vode. TDS je uobičajena oznaka za ukupne rastvorene supstance (Total Dissolved Solids).  Soli magnezijuma, natrijuma i kalijuma, kao i anjoni karbonata, hidrogenkarbonata, hlorida, sulfata i nitrata  čine glavninu TDS. Ukupne rastvorene supstance u vodi utiču na njen ukus, pa u odnosu na različite nivoe razlikujemo i različit kvalitet pijaće vode. Njihov nivo se određuje u g ili mg/L. Voda sa manje od 300 mg/L se smatra vodom izuzetnog kvaliteta, dok voda sa više od 1200 mg po litru predstavlja vodu lošeg kvaliteta, koja se ne može upotrebljavati kao pijaća.

Određivanje zamućenosti tokom tretmana voda:

Tokom proizvodnje pijaće vode, voda se mora tretirati na način da se otkloni zamućenost. Postoje određeni standardi kvaliteta koji se moraju ispuniti. Tako npr., u Sjedinjenim Američkim Državama u sistemima koji koriste konvencionalnu ili direktnu filtraciju, zamućenost mora biti na nivou do 1.0 NTU, a svi uzorci zamućenosti moraju biti manji ili jednaki 0.3 NTU za najmanje 95% uzoraka u bilo kojem mesecu.

 

Pravilno tretirana površina vode obično ne pokazuju problem zamućenosti. Svetska Zdravstvena Organizacija uzima 5 FTU kao referentnu vrednost zamućenosti vode za konzumaciju. Ova vrednost je ustanovljena u skladu sa estetskim karakteristikama vode. S higijenskog stanovišta, 1 FTU je preporučena vrednost. Većina ustanova za proizvodnju vode se trudi postići nivo od 0.1 NTU.

Nitriti:

Nitriti predstavljaju međuproizvod nastao oksidacijom amonijaka ili redukcijom nitrata. Kada govorimo o bunarskim ili površinskim vodama, pojava nitrata uglavnom znači da je reč o zagađenoj vodi, preciznije rečeno o fekalnom zagađenju. Kada je reč o površinskim vodama, kod njih dolazi do oksidacije nitrita u nitrate, usled prisustva kiseonika i zbog toga se nitriti nalaze u tragu. Ovo je upravo razlog zbog koga je nitrite potrebno analizirati istog trenutka po pravljenju ili ga konzervirati i nakon toga analizirati.

Za potrebe ispitivanja nitrata, Hanna Instruments predlaže upotrebu fotometra

Amonijak:

Pod amonijakom se podrazumeva i jonizovani i nejonizovani amonijak (NH3- i NH4+, respektivno). Amonijak u životnu sredinu obično dospeva putem metaboličkih, industrijskih i agrikulturnih procesa. Prirodni nivo amonijaka se kreće oko 0,3 mg/L, dok u anareobnim uslovima ta koncentracija ide i preko 3mg/L (podzemne vode). I dok se pojava amonijaka uglavnom povezuje sa bakterijskom aktivnošću, kanalizacionim i životinjskim otpadom, njegova pojava u pijaćoj vodi ne znači nužno i štetnost. Takođe, amonijak u vodi se može pojavati i usled ispiranja cementnih obloga.
Određivanje amonijaka se vrši Neslerovom metodom, a Hanna Instruments za ove potrebe preporučuje fotometre za određivanje amonijaka: